Napad na policijsku stanicu 13

bosko-obradovic-predsednicki-kandidat-dveri-2017

 

Sinoćni upad grupe gnevnih opozicionih aktivista u policijsku stanicu u Guči, imao je manje sličnosti sa čuvenim Carpenterovim filmom, nego sa predajom policije u Majke Jevrosime 5. oktobra 2000. Ali ono što ih spaja, pored ambijenta, trebalo bi da bude i snažan osećaj strave i užasa kod publike informativnih medija, pre svega zbog zloslutnog nagoveštaja da su posle napada na Borka Stefanovića ulozi u političkoj borbi u Srbiji sada podignuti na još viši nivo. Vreme je da se dalja eskalacija nasilja spreči pre nego što bude kasno, a odgovornost dele i vlast i opozicone partije.  NASTAVI>>

Advertisements

Digitalno preobraženije

U Srbiji potpuno zaokupljenoj sentimentalnim, zakasnelim reakcijama na ubistva i štrajkove, vest da se ova zemlja krajem juna pojavila na jednoj relativno značajnoj listi top 50 “digitalnih nacija” prošla je potpuno neprimećeno. Reč je o Indeksu globalizacije usluga (TSGI) kojim medjunarodna konsultantska firma Tholons meri konkurentnost država u oblasti “outsourcinga” IT usluga. U izveštaju Tholonsa ujedno je i Beograd pomeren sa 94. na 87. mesto liste 100 “super gradova” sa najperspektivnijim sektorom informacionih tehnologija. Nije za utehu, ali mnogo veću pažnju nije dobilo ni saopštenje nove predsednice srpske vlade da je jedna od glavnih tema njenih susreta sa Angelom Merkel početkom jula u Trstu, tokom samita Berlinskog procesa, bila upravo digitalna ekonomija i napor da se ona što brže razvija u Srbiji i u regionu. Izjava Ane Brnabić do sada gotovo da nije imala nikakvog odjeka, uprkos tome što je data u direktnom uključenju za vreme jedne od najgledanijih televizijskih informativnih emisija. NASTAVI>>

Sledeća stanica, Beograd

Poslednji predsednički izbori razlikuju se od prethodnih po tome što su prvi put od 1990. tri najbolje plasirana kandidata opozicije imali izraženu potrebu da se distanciraju od etabliranih stranaka i nastupaju kao nezavisne ličnosti. To je jasan znak da teškom mukom izboreni višepartijski politički sistem ponovo iščezava. Zato ovako ubedljiv poraz tih kandidata predstavlja još ozbiljnije upozorenje svim opozicionim partijama i grupama da ukoliko žele da opstanu, politiku moraju voditi na drugačiji način. Potreban je ozbiljan rez. Desetine hiljada uglavnom mladih ljudi koji ovih dana ponovo šetaju ulicama nisu tamo samo zato da bi prkosili budućem predsedniku, već i zato što žele da pokažu da ih politika zanima, i zato što žele građanski pokret koji će sprečiti da demokratija ustupi mesto nečem potpuno nalik Putinovoj Rusiji, Erdoganovoj Turskoj ili nekoj drugoj bliskoistočnoj despotiji. Ima li nade za njih? NASTAVI>>

Vladaočevo ogledalo: I slava, ili samo moć?

Poslednjih nedelja, jedna interesantna knjiga privlači pažnju publike, što i mene pomalo ispunjava ponosom jer ju je napisala moja profesorka. Erica Benner iz Berlina, koja trenutno predaje u Oksfordu, na LSE i nekoliko drugih prestižnih univerziteta već godinama izučava život i delo Niccola Machiavellija. Njena treća knjiga o ovom zloglasnom fiorentinskom diplomati, za razliku od prethodne dve, namenjena je i široj publici i na izvestan način sažima prethodna proučavanja koja njegovu pojavu prikazuju u drugačijem i lepšem svetlu od onog na koje je javnost navikla, a bliže onome u kakvom su je doživeli poznati politički filosofi Rousseau, Didrot, Bacon, a kasnije i Gramsci. NASTAVI>>

Tajanstveni voz

U eri u kojoj je i postmodernizam završio kao muzejski eksponat, možda i nije toliko začuđujuće što jedna tehnološki relativno arhaična naprava kao što je voz i dalje opstaje kao simbol, pa čak i kao mitsko biće. Voz nije samo tajanstvena, zloćudna prikaza degenerisanog progresa u mitologiji kapitalizma. Transponovana kroz steampunk književnost, westerne, ratne, čak i domaće filmove ili country muziku i rock’n’roll, ona je iznad svega, utvara političke sile. I superbrzi vozovi na liniji između Pekinga i Lase na Tibetu, uspostavljenoj pre nekoliko godina zahvaljujući jedinstvenom građevinskom podvigu, i danas napuštena pruga između Jerusalima i Bagdada, kao i mnoge druge širom sveta, predstavljaju samo epizode jedne te iste istorije osvajanja, u čijim lavirintima i danas tumaraju tehnološki trogloditi zarobljeni u legendama o nekontrolisanoj moći oličenoj u demonskim vitezovima na drevnim rimskim putevima, brodovima duhova koji haraju morima ili pomahnitalim vozovima koji čovečanstvo vode u propast, dok noću preteći fijuču američkom prerijom ili sibirskom tundrom. Juče otkazani “Ruski voz” na svom prvom putovanju između Beograda i Kosovske Mitrovice pripada upravo tom morbidnom svetu, bez obzira što se njegovi putnici srećom, ipak nisu pretvorili u zastrašujuće skelete iz noćnih mora budućih generacija. NASTAVI>>

Novi narativ za mir

Pre nekoliko dana, Guardian je objavo još jedan u nizu dugačkih članaka koji bacaju svetlo na skrivenu i otuda još mračniju stranu britanske novije povesti. Reč je o izveštaju o ratu za kontrolu nad strateški važnim Omanom (1966-1976), možda najmanje poznatom sukobu u kome je učestvovala britanska vojska. Razlog što je ovaj rat ostao nepoznat ne leži u ravnodušnosti javnosti naviknute na mnogobrojne vojne intervencije i permanentno stanje rata. Omanska intervencija ostala je nepoznata pre svega zato što je sprovedena u najstrožoj tajnosti, bez znanja i odobrenja Parlamenta i u potpunoj informativnoj blokadi. Prve šture vesti procurele su u javnost tek šest i po godina po izbijanju rata, kada su novinari Observera otkrili da stotine britanskih vojnika i oficira učestvuju u odbrani tiranskog režima sultana Saida bin Taima, poslednje despotije na svetu u kojoj je robovlasništvo još uvek bilo legalno, dok je nošenje pantalona, naočara za sunce i cipela bilo strogo kažnjavano. Prokomunistička buna koja je izbila u provinciji Dhofar brzo se proširila, a kako bi sačuvala svoj marionetski režim, Britanija je besomučno bombardovala uporišta ustanika, ubivši još uvek nepoznat, ali svakako ogroman broj civila, čija su tela često izlagana po sukovima kao opomena simpatizerima. NASTAVI>>

Šamar koji ne boli

pekic-3-620x350

 

Ni poslednje dve godine provedene u opoziciji nisu bile dovoljne takozvanim “proevropskim snagama” u Srbiji (ma šta to danas značilo) na čelu sa Demokratskom strankom da se konsoliduju posle istorijskog poraza na izborima 2014. na kojima ih je koalicija na čijem je čelu Aleksandar Vučić potukla do nogu. Iako je sunovrat DS-a počeo nepune dve godine ranije porazom Borisa Tadića na predsedničkim izborima, u rukama ove stranke sve do danas ostale su značajne poluge pokrajinske i mnogih lokalnih samouprava čiji mandat upravo ističe. Sudeći po praktično svim istraživanjima javnog mnjenja, vrlo je verovatno da će budući raspored snaga u gradskim, opštinskim i pokrajinskoj skupštini Vojvodine izgledati dramatično drugačije nego do sada. NASTAVI>>